Svako vreme nosi svoje zahteve. Čovek u sebi nosi svoje potrebe, neke univerzalne, a neke oblikovane upravo kontekstom u kojem živi. Čini mi se, međutim, da savremeno vreme više ne postavlja samo zahteve. Ono nam, sve češće, oblikuje i lične potrebeza koje više nije tako lako razaznati da li su zaista naše ili smo ih preuzeli zato što je opstanak u određenom sistemu to zahtevao.
Iz svakodnevnog savetodavnog rada imam utisak da živimo u vremenu izrazite anksioznosti, čiji su jedan od mogućih i veoma čestih izraza i napadi panike. Dok sam se sve više udubljivala u ovu temu, vođena osećajem da mi za potpuno razumevanje uvek nedostaje još ponešto, počela sam da primećujem da o napadima panike uglavnom govorimo kroz tri pitanja: kako izgledaju, kada se javljaju i kako ih zaustaviti. Retko se postavlja pitanje:
Zbog čega se uopšte javljaju, a posebno, zašto se javljaju onda kada nismo u akutno stresnoj situaciji?
Savremena istraživanja stresa sve više pokazuju koliko je važno posmatrati kumulativno opterećenje organizma, ono što nastaje kada se telo iznova i iznova prilagođava zahtevima koje doživljavamo kao stresne. Šta će za nas predstavljati stres zavisi od više faktora. Način na koji ćemo odgovoriti na stres ne zavisi samo od onoga što se događa oko nas. Zavisi i od naše prethodne istorije, iskustava koja smo imali, onoga što smo naučili o sigurnosti i opasnosti, naših odnosa, osećaja kontrole i načina na koji tumačimo ono što nam se događa.
Kada procenimo da smo ugroženi ili da od nas nešto zahteva više nego što možemo da podnesemo, aktiviraju se sistemi koji nas pripremaju za odgovor. Ti sistemi menjaju rad brojnih funkcija organizma: srce ubrzava, disanje se menja, povećava se budnost, mobilišu se energetske rezerve.Medjutim, to nije „kvar“ organizma to je adaptacija organizma na odredjenu situaciju.
Problem nastaje onda kada takav zahtev adaptacije prestane da bude izuzetak i postane naš svakodnevni kontekst.
Kada govorimo o napadima panike, rekla bih da oni nastaju u susretu između čoveka i konteksta u kojem živi, između njegovog nervnog sistema, njegove lične istorije, načina na koji doživljava pretnju i zahteva sredine kojoj se neprestano prilagođava.
Zato isti svet ne proizvodi istu reakciju kod svakog čoveka.
Šta se sa čovekom događa pre nego što panika postane „vidljiva“?
Ne može se svaki napad panike objasniti univerzalnim razlogom. Niti svaki napad govori da osoba živi „pogrešan život“.Ali,važno je otvoriti mogućnost da ponekad ono što nazivamo napadom panike nije samo događaj jednog trenutka.Sam čin napada panike je trenutak kada je nešto što je dugo tinjalo u nama našlo svoj put da se pokaže, da iz nas „izadje“. Kada mi ne znamo da kažemo NE i postavimo granicu, telo to uradi umesto nas.
Dugotrajna neizvesnost. Stalno predviđanje. Osećaj da sve zavisi od nas. Nemogućnost da se zaista isključimo. Stalna dostupnost. Nedovoljno sna. Previše informacija. Premalo prostora za oporavak. Emocionalni zahtevi koje nemamo kada da obradimo.
Svaka od ovih stvari pojedinačno možda ne izgleda dovoljno velika da bismo je nazvali traumom ili čak ozbiljnim stresorom, ali organizam ne reaguje samo na velike događaje.On reaguje na ukupne zahteve kojima je izložen i na način na koji ih procenjuje.
Iz tog razloga osoba može jednog dana doživeti paniku u automobilu, na poslu, u prodavnici ili kod kuće, bez ičega što bi spolja izgledalo dovoljno dramatično da objasni intenzitet reakcije.To ne znači da je telo „poludelo“.To može značiti da je sistem koji je dugo morao da bude spreman na zahtev postao preosetljiv, prenapregnut ili manje fleksibilan u svojoj regulaciji. Jednostavno može značiti da više nemamo kapaciteta da se prilagodjavamo i potiskujemo svoje autentične potrebe zarad onoga što od nas sredina zahteva.
U savremenom, digitalnom, globalizovanom, online svetu veliko je pitanje da li čovek uopšte ume i može da odmori. Da li ume da rastereti deo svojih kapaciteta, da otpusti sadržaj i svesno napravi prostor u sebi koji mu je do tada bio nepoznat. Danas čovek zna kako da se relaksira uz prijatan ambijent, netflix, skrolovanje, šetnju, trening i sl. ali mnogi od nas su zaboravili kako, i svesno ili nesvesno ne dozvoljavaju sebi, da odmore. Veliki broj ljudi se štiti, plaši, neproduktivnosti, a to je upravo ono što nam je potrebno da bi se naše telo oporavilo.
S toga bi bilo dobro da se zapitamo, da li mi uopšte želimo čak iako možemo da damo priliku svom organizmu da se oporavi od preplavljenosti? Postoji velika razlika između života u kojem se povremeno aktiviramo da bismo odgovorili na zahtev i života u kojem veoma retkouzimamo dovoljno prostora za odmor od te potrebe da se adaptiramo i prilagodjavamo.Razmislite o sebi, da li smete da se opustite. Da li vam vaš način života dozvoljava da se opustite.
Na primer ukoliko završimo radni dan tako što prelazimo na telefon, odgovaramo na poruke, čitamo vesti, razmišljamo o onome što nas sutra čeka i istovremeno pokušavamo da „odmorimo“, naše telo možda i dalje ostaje izloženo zahtevima.Ukoliko smo stalno dostupni, teško je osetiti nedostupnost, ukoliko stalno planiramo, teško je prepustiti se.
Ako stalno moramo da predviđamo šta bi moglo poći po zlu, teško je napraviti prostor u kojem možemo samo da se prepustimo životu. Taj osećaj pripravnosti je mehanizam koji vremenom postaje naš obrazac funkcionisanja. Ovo je posebno prisutno u društvima koja se nalaze u „stalnoj tranziciji“ kao što je naše. U društvima u kojima smo naučeni da moramo biti oprezni jer „život nije lak“ i ne može teći jednostavno i bezbedno. Takav se odnos prema životu iz širog konteksta, infitrira u porodični kontekst, a onda ga i mi kao individue usvajamo.
Da li možemo napad panike da prestanemo da posmatramo kao neprijatelja?
Kada dođe do napada panike, prirodna reakcija je da želimo da ga zaustavimo. I to je razumljivo. Svako ko je doživeo napad panike zna koliko taj osećaj može biti nelagodan, zastrašujuć. Tehnike disanja, uzemljenja, preusmeravanja pažnje i druge strategije mogu biti veoma korisne u trenutku kada je osoba preplavljena, dakle kao akutna intervencija. Medjutim, ukoliko napad panike posmatramo samo kao neprijatelja kojeg treba što pre utišati, propuštamo mogućnost da se zapitamo:
Šta se događalo pre nego što je telo počelo ovako da reaguje?
Kako smo spavali u poslednje vreme?Koliko dugo smo pod pritiskom i da li smo uopšte svesni tog pritiska?Koliko dugo pokušavamo da funkcionišemo preko svojih granica?Koje su naše granice? Da li je naš život postao niz zahteva bez dovoljno prostora za odmor?Da li osećamo potrebu da stalno budemo produktivni i spremni?Da li u našem životu postoji prostor u kojem ništa ne moramo?Da li umemo da ništa ne moramo? Kako se osećamo kada nismo produktivni?
Da li je način na koji živimo uopšte u skladu sa onim što joj je potrebno da bismo se osećali sigurno, povezano i živo?Ne možemo se uvek i konstantno osećati tako ali je važno da se bez obzira na probleme koji nas okružuju u većoj meri tako osećamo.
U ovim odgovorima napad panike prestaje da bude samo simptom koji treba ućutkati.
Postaje događaj koji nas može zaustaviti dovoljno dugo da pogledamo širi kontekst u kojem se naš organizam već neko vreme nalazi.
Iako to deluje kao najteži, najapstraktniji deo posla, upravo o ovim pitanjima najčešće ne razmišljamo dok nas nešto ne zaustavi u našem svakodnevnom, automatizovanom funkcionisanju, kao što to može učiniti napad panike.
Usporavanje, vraćanje sebi, odnosno osvešćivanje onoga što smo nesvesno prihvatili kao nužnost, postavljanje jasnijih granica i odmor, ne samo relaksacija, već stvarni odmor od stalne aktivnosti i zahteva, mogu biti put nazad u kontakt sa sopstvenim zdravljem.
Ponekad ono što doživimo kao napad panike nije samo nešto što treba zaustaviti, ponekad je to način na koji nas naš organizam zaustavlja.