Možda vam je poznat osećaj da odlažete započinjanje nečega važnog jer čekate „pravi trenutak“. Možda ste skloni da budete strogi prema sebi zbog sitnih grešaka, iako drugi uopšte ne primećuju ono što vas opterećuje. Možda ste išli sa jedne edukacije na drugu, nadajući se da ćete se tek nakon sledeće osećati dovoljno spremno. Možda i uspehe umanjujete, doživljavajući ih kao nešto što se podrazumeva, dok svaki propust vidite kao dokaz da niste dovoljno dobri.
Ako se u ovome prepoznajete, verovatno ste već dotakli temu perfekcionizma. On često deluje kao snaga – ambicija, težnja ka izvrsnosti, posvećenost. Ipak, ispod tog sloja često se krije težina: osećaj da nikada nismo dovoljno dobri, da se stalno mora još i bolje. Perfekcionizam se obično oblikuje rano, u iskustvima detinjstva, i ume da se sakrije iza naših nesvesnih motiva. Zato je važno da ga prepoznamo – ne da bismo ga osuđivali, već da bismo razumeli šta nam govori i kako utiče na naš život.
Perfekcionizam sam prepoznala kao univerzalnu nit kod mnogih svojih klijenata. Posebno mladih i studenata što me i je motivisalo da sa ovom temom i otvorim blog.
Neki autori prave razliku između „pozitivnog“ i „negativnog“ perfekcionizma. Pozitivan oblik se ogleda u visokim ambicijama koje sebi postavljamo, ali i u sposobnosti da budemo zadovoljni kada ostvarimo svoj cilj. Tada, iako težimo izvrsnosti, umemo da zastanemo, priznamo svoj trud i osetimo smisao u onome što smo postigli.
Negativni perfekcionizam, međutim, nosi sasvim drugačije iskustvo. On se ogleda u stalnom osećaju da ono što radimo nikada nije dovoljno dobro. Naša vrednost počinje da se meri kroz rezultate, produktivnost i postignuća, a kako su kriterijumi često nerealni, zadovoljstvo postaje nedostižno. Čak i kada uradimo nešto uspešno, u mislima se javi rečenica: „moglo je i bolje“.
Ovakav unutrašnji pritisak stvara napetost i osećaj nezadovoljstva sobom. Zato se negativni perfekcionizam ponekad naziva i „tiranijom trebanja“ – jer nas neumorno opsedaju misli da smo trebali više, bolje, drugačije. Iz straha od greške ili neuspeha često odlažemo važne zadatke, što može dovesti do hronične prokrastinacije. Na taj način, perfekcionizam koji je zamišljen da nas pokreće, zapravo nas zarobljava i udaljava od lakoće i spontanosti u životu.
Šta znači hronična prokrastinacija u ovom kontekstu? Stalno odlaganje započinjanja jer imamo osećaj da nam fali još samo malo da se sve „složi“ da bi bilo dovoljno dobro da počnemo.
Perfekcionizam se najčešće oblikuje u detinjstvu, kroz odnose i iskustva koja smo tada nosili. On nije slučajnost, već odraz porodičnog okruženja u kojem smo odrastali. Neka od tih iskustava mogu izgledati ovako:
- Odrastanje uz roditelje koji su često kritikovali ili imali stroga očekivanja.
- Situacije u kojima su roditelji postavljali vrlo visoke standarde i očekivali od nas da ih ispunimo.
- Nedostatak dosledne podrške – nekada je bilo topline i ohrabrenja, a nekada ne, u zavisnosti od njihove dostupnosti ili raspoloženja.
- Kada su i sami roditelji gajili perfekcionistička uverenja i ponašanja, postajali su nam model koji smo nesvesno usvojili.
Takva rana iskustva ostavljaju trag. Naučimo da verujemo kako ljubav, prihvatanje ili sigurnost zavise od toga koliko smo „dobri“ i koliko ispunjavamo tuđe kriterijume. Na taj način perfekcionizam postaje strategija preživljavanja – način da zaslužimo mesto i vrednost u očima drugih.
Važno je pomenuti da roditelji često postavljaju visoka očekivanja iz želje da nas pripreme za život i izazove koji nas čekaju. Te namere neretko dolaze iz ljubavi i brige, ali ponekad roditelji nisu ni svesni da i sami nose svoje nerazrešene unutrašnje kriterijume. Na taj način, nesvesno projektuju na decu ono što zapravo ne pripada ni njima ni nama. Perfekcionizam se zato često pojavljuje upakovan u najlepše motive – u priču o profesionalnosti, istrajnosti i težnji ka savršenstvu.
Zanimljivo je da istraživanja pokazuju kako mnogi ljudi, čak i kada postanu svesni svog perfekcionizma, odlučuju da ga ne napuste. Jedan od razloga je osećaj posebne vrednosti koji perfekcionizam daje – koliko god da je ponekad iscrpljujuće živeti sa njim, on deluje kao deo našeg identiteta, kao nešto što nas izdvaja i čini „dovoljnima“.
Danas se perfekcionizam dodatno hrani spoljašnjim uticajima. Iako potiče iz ranih iskustava, on se lako održava i produbljuje kroz društvene mreže i slike idealnog života koje one nude. Svakodnevno smo izloženi nerealnim modelima – bilo da su u pitanju poznate ličnosti ili influenseri. Čak i kada racionalno znamo da te slike nisu stvarne, konstantno ponavljanje i intenzitet poruka često prevladaju nad našom svesnošću. U tim trenucima lako zaboravljamo da se iza „savršene“ spoljašnjosti krije isto tako nesavršeno, ljudsko biće.
Gotovo svako od nas, koristeći društvene mreže, bar ponekad je uporedio sebe sa nekim koga prati. Današnje društvo stavlja snažan naglasak na individualno postignuće, što stvara osećaj da stalno moramo biti bolji, brži, uspešniji. U toj neprekidnoj trci zaboravljamo da je naša najveća vrednost u tome da budemo autentična verzija sebe. Umesto povezivanja i rasta kroz odnose, okrećemo se unutra, podižemo sopstvene standarde do nerealnog nivoa i ostajemo zaglavljeni u zoni stalnog poređenja.
Savršenost i sreća danas se promovišu kao ključni pokazatelji uspeha i poželjnosti. Međutim, i jedno i drugo su prolazne iluzije, često podstaknute marketingom i industrijama koje od toga imaju korist. Čovek u svojoj suštini ne raste u izolaciji, već kroz odnose, kroz kontakt sa drugima. Zato mnogi, iako ulažu ogromnu energiju u „rad na sebi“ i traganje za savršenstvom, ostaju prazni i sve češće se suočavaju sa osećajem bespomoćnosti jer šta god da urade vraćaju se na osećaj praznine. U stvari sve vreme tragaju za sobom u pogrešnom pravcu.
Kako možemo da radimo na svom perfekcionizmu?
- Propitati i relativizovati kriterijume uspeha koje smo poneli iz detinjstva.
- Preispitati i oslabiti idealizovane slike savršenstva koje nameće savremeno društvo.
- Razvijati negujući odnos sa sobom, usmeren na suštinu našeg bića.
- Dozvoliti sebi prostor za greške i posmatrati ih kao priliku za učenje. I u situacijama kada stvari ne idu u najboljem smeru možemo zauzeti jednu meta poziciju i pitati sebe: šta mogu da dobijem iz ovoga?
- Vraćati fokus na sopstvene ciljeve – razlikovati produktivnost od perfekcionizma (npr. pitati se: „da li ovo što sada radim zaista vodi mom cilju?“).
- Prepoznati i relativizovati negativne misli koje se javljaju kada treba da započnemo ili završimo neki zadatak, osvestiti događaje ili ljude koji u nama aktiviraju osećaj nedovoljnosti.
- Praktikovati introspekciju – postavljati sebi pitanja o tome na koji način je perfekcionizam danas ili ove nedelje uticao na moj rad i osećaj lične vrednosti.
- Odrediti šta za nas znači „zdrava sredina“ – zapisati realne kriterijume i vežbati da se njima vodimo (čak i ako se u početku javi osećaj da radimo „nedovoljno dobro“).
- Nagraditi sebe posle svakog malog koraka ka popuštanju tiranije trebanja.
Perfekcionizam varljivo izgleda kao vrlina, ali ispod te maske često krije težinu. On nas može udaljiti od osećaja ispunjenosti i zadovoljstva sopstvenim životom, jer nas stalno vraća u začarani krug „moram“ i „trebalo je“. Razumevanjem njegovog porekla i osvešćivanjem pritisaka koje nosimo – iz porodice, društva i sopstvenih unutrašnjih kriterijuma – otvaramo mogućnost da živimo drugačije. Put nije u odricanju od ambicije, već u stvaranju ravnoteže, u dopuštanju sebi da budemo nesavršeni, da grešimo i da kroz to rastemo. Tek kada popustimo pritisak savršenstva, otvara se prostor za autentičnost, kreativnost i slobodu da budemo istinski mi.